Digitalne šnenokle

244

“Sve što možeš da zamisliš možeš i da ostvariš”
Pablo Picasso

Misao velikog umetnika koja je izgovorena sredinom prošlog veka danas zvuči kao da opisuje digitalizaciju. Skoro pa može da posluži kao njena definicija od samog početka. Danas posmatramo digitalizaciju kao nešto što je uveliko prisutno, a ujedno je novo i inovativno. To nije u potpunosti tačno zato što proces digitalizacije traje više od pola veka. Upravo toliko ljudi pokušavaju da analogni signal ili dokument prebace u neku drugu formu. Ne samo da se uspelo, nego smo danas došli do toga da je digitalizacija preterala svaku meru u svakoj oblasti u kojoj se pojavila, a nema gde se nije umešala. Od trenutka kada je instaliran prvi sistem za rezervaciju karata u avio kompaniji United Airlines 1956. godine, pa sve do danas digitalizacija je preuzela operativni deo naših života skoro u potpunosti. A od 1993. godine i prvog on-line plaćanja, digitalizacija preuzima u značajnoj meri i komandni deo. Poslednja decenija donosi razvoj veštačke inteligencije što otvara put da digitalizacija preuzme i proces donošenja odluka.

Pogodnosti i koristi koje imamo su toliko dobre da skrivaju mane i realne opasnosti. Socijalni aspekt ljudskog bića, emocije, život, društvo i zajednica u celini su ugroženi. Na koji način i u kojoj meri je veoma teško da odgovorimo. Dobar deo stvari uopšte ne vidimo, samim tim i ne možemo da prepoznamo opasnost. Digitalizacija je (uz našu nesebičnu pomoć) dovela sve i svakoga u situaciju “kvaka 22”. Teško je da se napravi zdravorazumska diskusija na temu digitalizacije i granica koje bi trebalo postaviti ili izgraditi. Reka prednosti koje ona daje će uvek pronaći put kroz zakonske ili socijalne barijere.

Nisam pobornik ove nove stvarnosti i često se zapitam, setim ili poželim onaj moj lepi stari obični spori analogni dan koji sam nekada imao. To je bio dan koji je bio samo moj pa zato kažem da sam ga imao. Koliko je danas svaki naš dan u stvari zaista naš i ako nije naš čiji je onda? Da li je licemerno to što sam upravo rekao da nisam pobornik digitalizacije? Pišem na digitalnom mediju, dok pišem slušam muziku sa youtube. Celog radnog dana razmenjujem poruke ili fotke, pričam pametnim telefonom, video pozivi preko Whatsapp-a, sastanci preko Teams-a. Moj klinac je na moru i nestalo mu je para te sam mu upravo prebacio na račun novac da ima za naredne dane. Moja majka je operisala
kataraktu bezbolnom laserskom metodom. A danas u 16h ću gledati prenos trke formule 1 u Belgiji sa čuvene staze Spa Frankošamp. I tako dalje da ne nabrajam zato što je jasno da je digitalizacija podrška u dobrom delu mog dana.

Nije potrebno da se ide daleko da bi se videla i direktno osetila prednost digitalizacije. Ne moramo da gledamo priče iz dalekih zemalja, svemirske letelice, satelite, vojnu industriju, čipove ili optičke kablove. Dovoljno je da pogledamo svoj dan ili svoj stan i da shvatimo da smo skoro pa zarobljeni. Problem je u tome što smo zarobljeni u nekim nevidljivim šnenoklama, a one su ukusne i nekako pufnaste i prijatne. Pa još ako su iz frižidera zaista ne znam ko bi se po ovoj vrućini bunio da bude tu zarobljen. Kad već pominjem
šnenokle, kada ste poslednji put videli svesku sa receptima? Za mlađe generacije, to je sveska u kojoj su naše majke i bake pisale recepte za razne specijalitete, najčešće za torte i kolače. Pisano rukom sa napomenama gde god je potrebno. Kao softverski kod sa komentarima gde god je potrebno.

Moj prijatelj Dejan Lacić je strastveni pecaroš. Možda je strastveni slaba reč za njega, ali nemam jaču. Specijalista je za pecanje smuđa za koga kaže da je specifična riba. U slobodnoj interpretaciji pecaroš mora da se zbliži sa smuđom kako bi došlo do interakcije, odnosno da smuđ bude upecan. Zato se ispituje dno jezera i traže mesta pogodna za stanovanje ove ribe, zatim se ta mesta hrane u nekoliko navrata. U tu svrhu bilo je neophodno da fotografišu ta mesta i njihove tačne pozicije kako bi sledeći put mogli da ih pronađu. Fotografisali su razne orijentire, a najčešće obalu i drveće i zatim su uparivali fotografije. To je bila neka vrsta analogne navigacije. Imali su i foto album u kome su ređali razvijene fotografije. Sve to je zahtevalo puno truda i vremena. Kad se pojavio GPS, a kasnije i navigacija sve se promenilo. Postalo je efikasno, jednostavno, brzo, jeftino …
instant.

Tih 60-ih godina prošlog veka, pored začetka hipi pokreta je započeo još jedan proces za koji će se danas ispostaviti da je izuzetno važan. Amerika je planski počela da prebacuje svoju proizvodnju u Kinu. Pola veka kasnije vidimo da je to bio skoro pa anti hipi pokret. Hipici su se bunili protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na ljubavi i miru pre svega. A selidba proizvodnje u drugi kraj sveta je imala u fokusu upravo to potrošačko društvo, njegove potrebe i korist koja se mogla izvući od jeftine radne snage. Hipi pokret se proširio na ceo svet i za sobom je ostavio pozitivne kulturne posledice. Pink Floyd, Doors-i i Janis Joplin su ostavili vredan trag i sećanje na to vreme. Nasuprot njima, odluke i akcije koje su preduzimane od strane zvanične Amerike su dovele do velikih geopolitičkih posledica i promena.

Ukupna svetska proizvodnja je 1960. godine bila raspodeljena prema sledećim procentima:
Amerika 30%, Kina 3%, Japan 15%, Nemačka 14% i tako dalje. Svetska proizvodnja 2021. godine je izgledala ovako: Kina 31%, Amerika 16%, Japan 7%, Nemačka 5%. U brojevima ukupna svetska godišnja proizvodnja iznosi oko 70 triliona dolara. Amerikanci bi sada da vrate svojoj kući proizvodnju iz Kine, onu istu koju su još davnih godina počeli da prebacuju. Međutim to sada nije izvodljivo. Čak se danas ne može reći “da vrate” već “da pokrenu”. U novim okolnostima, a posebno nakon pandemije prethodnih godina zaista deluje smešno kad američki predsednik kaže vratićemo proizvodnju u Ameriku. Lanci snabdevanja su se veoma dugo gradili i kompleksnost do koje se došlo jasno pokazuje
da je vratiti proizvodnju iz Kine u Ameriku – jednostavno nemoguće. Ili je možda moguće, uz mnoštvo problema od kojih su 2 teško rešiva. Prvi je cena i odgovor na to niko ne može da izračuna. Drugi je rok isporuke, takođe teško za sračunati, ali nešto lakše za pretpostaviti – 20 godina u idealnim okolnostima.

Pri tome nismo došli do otpora koji će pružiti ili ga već pružaju velike američke kompanije. Oni su još davno napravili kalkulaciju koja im omogućuje da stvaraju enormne profite. Ne vidim da će bilo koja kompanija pristati da u ime Americke države ili nacije ide suprotno svojim tržišnim interesima. Iako će generalni direktor Apple uporno tvrditi da se I-phone proizvodi u Kini ne zbog jeftine radne snage, već zbog obrazovane i mnogobrojne radne snage, to je daleko od istine. U pitanju je dostupnost resursa, sirovina, infrastrukture koju je izgradila Kina za potrebe proizvodne delatnosti (gradi je pola veka unazad), a najviše je u pitanju jeftina radna snaga. Ogromni su novci u pitanju. Apple kupuje svakoga dana 50 mesta u biznis klasi na letovima od San Franciska do Šangaja. Godišnje plaćaju 155 miliona
dolara United Airlines-u fakturu za avio karte za svoje zaposlene samo za tu jednu relaciju. Na kraju, čak i da se američke kompanije povinuju politici države postavlja se pitanje šta je sa ostatkom sveta i njihovim interesima. Tu će svako vući na svoju vodenicu. Amerikanci će moći neke stvari da prevaziđu (milom ili silom), ali neke neće moći. Njima je već sada potrebno da aktiviraju rezervni plan, ukoliko ga uopšte imaju.

Proizvodni ciklus je kompleksna priča. To je mnogo više od broda sa kontejnerima
čiji snimak obično prati priloge na ovu temu. Suzili smo planetu do krajnjih granica zato što joj godinama uvezujemo čvorove lanca snabdevanja. Zategli smo je do granice pucanja zato što se decenijama teži da se napravi just-in-time proces za ceo svet. Sada globalne sile više nemaju mogućnost da donesu dobru odluku, samo mogu da traže manje lošu. Proizvodni ciklus je danas jedna od retkih stvari koja može prkositi sili. Imamo Tajvan kao odličan primer. Ostrvska država u Južno Kineskom moru koja je neka vrsta otcepljene teritorije Kine, predmet je interesovanja dve globalne sile. Amerika i Kina nastupaju agresivno prema Tajvanu, skoro na ivici sukoba. To je samo odmeravanje snaga i ništa više. Tajvan je izgradio sebi nedodirljivu poziciju koja bi se mogla ovako objasniti – ako bi neko rešio da napadne Tajvan čitava svetska industrija bi prestala da radi za svega
nekoliko nedelja.

Pre nekoliko godina u ovom časopisu detaljno smo analizirali priču o kompleksnom procesu proizvodnje čipova. Dve trećine svih čipova na svetu pravi jedna jedina kompanija iz Tajvana. A ako posmatramo samo novije generacije čipova, one koje se prave takozvanom EUV metodom, ta ista kompanija TSMC proizvodi 92%. Drugi po velični proizvođač čipova je Samsung, a treći je Intel. Obe ove kompanije su veća i zvučnija imena od TSMC-a i moglo bi se očekivati da će se razlika u udelu na tržištu smanjivati vremenom. Greška, stvari ne idu tako i to je najveća kompleksnost u proizvodnji čipova. Vidite, fabrika za proizvodnju nove generacije čipova košta oko 15 milijardi dolara (od čega je skoro 70% cena mašina i opreme). Vreme potrebno da se fabrika izgradi je 3-5 godina, a vreme potrebno da se izgradi prateća infrastruktura i da se pozicioniraju dobavljači je 10 godina. Sam proces proizvodnje zahteva enormnu količinu vode i struje. Samsungova fabrika čipova godišnje troši 100 miliona litara vode, a centralna mašina koja metodom litografije izrađuje čipove troši 1 MW energije. Pored nje tu je još 50-ak mašina u nizu, takođe veliki potrošači. Dok se gradi nova fabrika sama tehnologija se menja i napreduje, a kada nova fabrika potpuno zaživi i krene da radi punim kapacitetom – to će biti već zastarela tehnologija. Zato najveći igrač uvek ima prednost i kako vreme odmiče sve je veća razlika.

Prodaja čipova je prošle godine iznosila neverovatnih 570 milijardi dolara. A lova nije ovde na prvom mestu već strateški značaj. Amerika je sada izdvojila 52 milijarde dolara podsticaja za proizvodnju čipova na tlu Amerike. Uveliko se grade fabrike u Teksasu i Arizoni. I tri najveća igrača grade nove fabrike, ali sve to neće doneti rezultat kakav se najavljuje iz zvaničnih krugova. Slično zaključku iznad, verujem da bi bilo bolje da izvuku neki rezervni plan.

Picasso kaže “uvek radim ono za šta ne znam kako bih to uradio”. Ili drugim rečima – pomeraj svoje granice, guraj uvek napred, pokušaj, stalno pokušavaj! Upravo tako funkcioniše savremena nauka u senci digitalizacije. Fiber optički kablovi su stigli do nazamislivih granica. Jedan kabl prečnika vlasi ljudske kose može da omogući da pola stanovnika planete priča telefonom sa drugom polovinom, istovremeno! Podaci se prenose brzinom sličnom brzini svetlosti. Zatim, razvoj čipova bi bio nezamisliv bez kompanije ASML. To je najvrednija tehnološka kompanija iz Evrope, sa tržišnom vrednosti od 280 milijardi dolara. Ovi Holanđani baš pomeraju granice kako je Picasso savetovao,
pa su danas jedini igrač na svetu koji ume da napravi mašinu koja koristi EUV tehnologiju (ekstremno ultra ljubičasto zračenje). Zatim, tu je i njihov partner u inovativnim projektima, nemačka firma Carl Zeiss. Poznato ime koje se bavi staklom skoro 200 godina. Oni su za potrebe EUV morali da naprave najravniju staklenu površinu koja se može
zamisliti. Toliko je ravna da kada bi stakleno sočivo bilo veliko kao zemljina kugla, najveća neravnina bi bila manja od 1 milimetra.

Ova i razna druga otkrića se kreću po granicama fizike, logično je da postavimo pitanje – kako i kuda dalje? Digitalizacija se ubrzava i ne pokazuje tendenciju smirivanja. Naprotiv, otvaraju se nove i nepregledne mogućnosti dok vrhunca nema na horizontu. Otvaraju se i opasnosti koje su neodvojivi deo mogućnosti. Digitalizacija se verovatno neće zaustaviti sve dok ne nađe način da ljude pretvori u nule i jedinice i da ih prenosi po potrebi sa jednog kraja planete na drugi.

Protivnici i pobornici digitalizacije teško nalaze kompromis. Sa jedne strane su pametni telefoni, a sa druge glupi telefoni. To je sada moderan naziv za one mobilne telefone koje smo imali do pre nekoliko godina. Glupi telefon je nešto kao nekadašnja Nokia – može da se telefonira, razmenjuju poruke, ima kalkulator i radio. I to je sve. Nema vezu sa internetom, nema aplikacije, ne pravi fotografije. Košta oko 15 eura. Klinci srednjoškolci to naravno neće prihvatiti. Kod njih se traži ne brzo, nego trenutno. Pre polaganja vožnje polažu teorijski deo. Danas se test polaže trenutno, onog momenta kad klikneš odgovor na poslednje pitanje ekran će pozeleneti ukoliko si položio ili pocrveneti ukoliko si pao. To je cela 1 sekunda neizvesnosti. Ranije je to bilo par sati ili dana. Sve je nekako instant, dešava se ili dolazi u trenutku, sada ili odmah. Ne stigneš ni da osetiš, ni da shvatiš, ni da pomirišeš. Nemaš vremena da se raduješ ili tuguješ. Sama reč instant je opis za nešto površno, zamensko, nekvalitetno. Instant kafa u plastičnoj čaši u poređenju sa espresom iz keramičke šolje. Ili instant supa u poređenju sa domaćom. U vojsci postoje instant pržena jaja, to je kesica u prahu i kada se spremi jaja su zelene boje. Život postaje sve više instant i ne znamo gde su granice i da li je ovo put u smisao ili besmisao?

Picasso bi na ovo rekao “inspiracija postoji, ali dolazi tek tokom rada” odnosno nemojte da čekate inspiraciju da biste nešto pokrenuli. Prvo počnite da radite. Instant rešenja ljudima malo po malo gase neke od životnih funkcija. Sve manje koristimo mozak i glavu. Trebalo bi da mislimo sopstvenom glavom, besmisleno je da je ne koristimo kad je već prikačena za telo i mora da se nosi sa sobom. Glupo je da bude isključena, tada ne vredi ni da se radi zato što inspiracija neće doci nikada, a rezultati će biti katastrofalni. Tako je neka evropska agencija izbacila rezultate istraživanja po kojima u celoj Evropi najviše rade Crnogorci.