Želim da radim sa emocijom. U stvari samo tako i mogu da radim. Priča da posao nema ili da ne bi trebalo da ima veze sa emocijama je besmislica zato što ideja koju biznis sledi prostiče iz čiste emocije. To važi za svaki posao i za svakog čoveka bez obzira da li radi u prodavnici, na pumpi, kao inženjer u proizvodnji ili upravlja velikom kompanijom. Svejedno da li je u pitanju mala ideja i mala akcija ili velika ideja sa drastičnim promenama, ona je uvek proizvod emocije. Sasvim drugo pitanje je to što je emocija nekada progresivna, a nekada destruktivna. Destruktivne emocije ostavljamo nekim drugim ljudima i poslovima, a mi se bavimo lepim emocijama.
Ako u sve što radiš uneseš neku vrstu emocije to je svakako lakši i lepši put nego bez nje. Iako u početku ne deluje tako. Emocije troše energiju i potrebno je vreme da se nauči kako se one hendluju na pravi način. Da ne poletiš visoko i da ne padneš jako. Da se raduješ, da uživaš ili da se rastužiš. Emocija čini posao lakšim zato što je ona pogonsko gorivo sa bezbroj oktana. Ona se kreće nekontrolisano, prolazi kroz vreme i okolnosti, prolazi kroz druge ljude i sudara se sa njihovim emocijama. Zatim se odbija i putuje u svim pravcima. Emocija te vodi u novo i nepoznato, a u isto vreme ti poznato čini jednostavnim i više prihvatljivim.
Na izmaku smo 2025., u najmanju ruku jedne čudne godine. Koji pridev ide uz 2025.godinu, molim izaberite: teška, preteška, najteža, ružna, lepa, mučna, inspirativna, tužna, radosna, opasna, neizvesna, neobična, razvojna, stagnaciona, depresivna, kratka, dugačka, topla, hladna, emocionalna, prijatna, neprijatna, siva, crna, šarena, crvena, plava, nenormalna, društvena, socijalna, prelomna, katastrofalna, laka, brza, spora, komplikovana, jednostavna, topla, hladna, za zaborav, za pamćenje, zabrinjavajuća, ohrabrujuća, intrigantna, kompleksna, složena, rešena, nerešena, luda, ludja, najludja, zastrašujuća, čarobna … Godina na izmaku nam je pokazala koje su univerzalne vrednosti. Ko je iole normalan sve je shvatio, iako stoji pitanje ako je normalan kako nije ranije shvatio? U životu su univerzalne vrednosti naravno one koje nam porodica i okruženje ugrade od samog početka. Te vrednosti nosimo kroz ceo život i sutradan ih prenosimo svojoj deci. U poslu je znanje najveća vrednost, a ujedno to je i univerzalna vrednost. Ostale dve su vreme (strpljenje) i poverenje. Ovaj trougao može da posluži kao jaka osnova za sve dalje što sledi.
Radoznalost je jedna od vrednosti koja ima potencijal da kroz život i posao donese razliku. Ona sa sobom nosi i druge dobre osobine, a ispod površine krije neverovatan niz drugih vrednosti. Radoznalost ide ruku pod rukom sa maštom. Mašta je uslov za kreativnost, za inovaciju. Najbolji način da se pronadje ili podstakne radoznalost je svakako čitanje. Da je neko drugo vreme moglo bi da se kaže čitanje bilo čega i svega, od časopisa i stripova, preko stručne literature i publikacija do beletristike ili ozbiljnih književnih dela. Danas se ne čita više u toj formi. U stvari odavno se ne čita. Deca ne čitaju. Nestaju roditelji koji su čitali Žil Verna i Stripoteku. Gasi se cela jedna linija – proces u koji se dugo i mnogo ulagalo i koji je dokazano bio dobar. To je najkraća i najbolja linija da se od deteta napravi kvalitetan čovek. To se zove obrazovanje. To su opcije za sutradan – razvoj i istraživanje ili motanje kablova.
Srpski jezik ima oko 500,000 reči. Prosečna odrasla osoba aktivno koristi do 5,000 reči, osnosno svega 1 procenat od ukupnog broja reči. Ova činjenica možda daje odgovor na pitanje iz naslova. Možda je sa ovom činjenicom vidljivo zašto nas neko ne razume? Pored aktivnog postoji i pasivno korišćenje reči. To su reči koje prepoznajemo kad ih pročitamo ili ih neko drugi izgovori, ali ih ne koristimo u svakodnevnoj komunikaciji. Pasivno prepoznajemo znatno veći broj reči nego što ih aktivno koristimo. Slušao sam Radio Beograd emisiju na 3. Kanalu. Neobično zvuči kad se izgovori, zar ne? Gde si našao radio? I koji je to 3.kanal Radio Beograda? Našao sam ga u kolima prosle nedelje na povratku sa puta. Mračna noć, kiša ne prestaje satima, vodeni jastuci su se formirali na autoputu. Malo usporim i uskočim u sjajnu emisiju. Propustio sam početak i prvi deo pa ne znam podatke i imena, ali to je manje važno. Gost je bio neki profesor sa nekog fakulteta za grafički ili neki drugi dizajn (kasnije tokom emisije sam čuo da se profesor zove Borut). Pričao je o veštačkoj inteligenciji i koliko ona uzima prostora u dizajnu. Pričao je ponašanju studenata i mladih ljudi sa kojima radi i uticaju koji AI ima na njih. Profesor kaže da upotreba AI utiče da gubimo radoznalost. Čak je i pretraga sajtova odredjena vrsta radoznalosti, a sada ti AI složi sve to zajedno. Prestajemo ili smo već prestali da čitamo. U izvornom smislu svakako jesmo još ranije. On ne negira da AI brže i jeftinije završava posao oko dizajna, a da je kvalitet na prihvatljivom ili istom nivou kao i ljudi što rade. Jasno je da će vremenom i kvalitet potpuno prerasti ljudski kapacitet. Zatim prestajemo da mislimo, delom zato što će nam sve biti servirano. Profesor kaže da se komunikacija već sada obavlja sa svega 300-400 reči. Na kraju prestajemo i da govorimo. Baš loše zvuči, ali ne zvuči nemoguće.
Pa dragi mladi ljudi, studenti i stručnjaci, evo vam razlika na izvolite. Vrednost za ceo život. Sposobnost da se nešto kaže, opiše ili objasni je dragocena i gradi se ceo život. Jednog dana jednostavno imaš pravu reč za svaki trenutak i svaku okolnost. Budi radoznao ili radoznala i samo pročitaj knjigu. U svetu u kome živimo danas, u moru istog kao da je iz modle izašlo bićeš kao ljubičica u travi na livadi. Vidljiva, mirišljava i prelepa. Jedinstvena.
Čovek od koga sam dosta naučio o ovim, ali i o drugim stvarima zove se Pavel Brun. Upoznao sam ga na plaži u Krašićima. Krašiće u Boki Kotorskoj sam i ranije pominjao, pre svega zato što tamo idem na odmor više od 30 godina. Isto mesto, isti kafić, ista plaža i isti ljudi. Tamo se uglavnom svi znamo i lako se primeti kada se neko novi pojavi. A njih dvoje su zaista bili neobična pojava. Ona u bundici, on sa jedinstvenim brkovima, a oboje sa čudnim tetovažama.
Talas Rusa u Boki se dogodio pre 15-ak godina. Danas u Krašićima skoro polovina stanovnika su Rusi. Ljudi su ih različito komentarisali i mnogima su smetali. Ja ih nisam primetio za sve ove godine. Verovatno zato što mi je zaista bilo svejedno ko mi je komšija. Isto mi je bilo i sa Srbima, dobar dan komšija i to je to. Kako su oni sedeli za stolom pored našeg u kafiću na plaži brzo smo se upoznali i teme su se same nametnule. Mila (od Judmila) je dramski pisac, a Pavel je režiser. Jos krajem 80-ih godina su iz Moskve otisli u Kanadu, u Montreal. Pavel je jedan od osnivača Cirque de Soleil, a to je danas najveći šou na planeti. Nakon toga njih dvoje prelaze u Las Vegas i tamo ostaju čitavih 17 godina. On je bio umetnički direktor šoua i kaže da su svakoga dana tokom svih 17 godina imali najmanje 1 predstavu dnevno. Bez izuzetka! Ko nije gledao ranije Cirque de Soleil može da pogleda neku od predstava na youtube. Iako se zove cirkus to nema mnogo veze sa cirkusom, a posebno zato što nema životinja. To je šou, spektakl koji ostavlja bez reči i veština koja ostavlja bez daha. Priča, scenografija, kostimi, a posebno muzika su nezamislivo dobri.
Dakle taj čovek ima šta da kaže. Neko ko je sedeo i razgovarao sa Džordžom Harisonom, Sinatrom ili Kopolom sigurno ima dosta toga da ispriča. Tako smo se nas dvojica združili. Ja naravno nisam imao takvu priču i to nije predstavljalo problem. Oni su bili tu novi, tek što su kupili kuću i ja sam im dobro-došao kao neki lokalac. Ali ne na standardni način, ne kao lokalac potrošač ili korisnik (ili mrgud), već da im prenesem deo energije koju sam upravo tu akumulirao od svoje 16. godine. Taj čovek, odnosno ti ljudi, njih dvoje pričaju na takav jedan divan način kakav ja nikada ranije nisam čuo. To što pricaju, način, gestikulacija, sve je toliko pitko, jasno i predivno. Na perfektnom američkom engleskom jeziku. Obuzme te milina dok slušaš zato što shvataš da upijaš i da učiš od majstora in real time. Bujica emocija i razmena emocija. Ti ljudi su izuzetno obrazovani sa po više završenih fakulteta i sa znanjem više stranih jezika. Pored toga radili su na sebi toliko godina i unapredjivali stavove. Kada sam ih upoznao ja sam imao 40 godina, Pavel 60, a Mila nešto manje od njega. Njihova sposobnost da prilagode priču, da izaberu temu, a posebno način kominikacije je nešto što omogućuje da svi koji sede za stolom uživaju, uče i napreduju. Pa i sam onaj koji priča. Moguće je da su na kraju moje godine (čitaj energija) presudile da mi Pavel kaže da dugo unazad nije toliko uživao u razgovoru. I svake godine me zove pred odmor da pita da li ću biti tamo. Izuzetna čast.
Dakle, posao i emocije ne samo da mogu da idu zajedno, nego su prepleteni na različitim nivoima i samo zajedno čine celinu za poštovanje. Uz emociju osetiš uspeh i neuspeh na jedinstven način, a zatim iz toga izvučeš ispravne zaključke i ideš napred. Upravo ta jedinstvena emocija omogućuje da svoj sistem vrednosti unapredjujemo na osnovu validnih podataka i iskustava. Sve to je proces koji se odvija po automatizmu, skoro bez našeg učešća i bez potrošnje energije. To se zove samo-održivost i upravo to čini sistem vrednosti još vrednijim.
Moć da kažeš pravu stvar na pravi način je velika, a sposobnost da te sagovornik razume je vredna. Nema prepreke koja ne može da se savlada rečima. Neša Galija bi svakako rekao -”ne shvatam sta mi dešava, nedostaje mi reč koja rešava”. Ta reč gvozdena vrata otvara. Da li mislite da se sa 300-400 reči mogu otvoriti neka gvozdena vrata? Drvena? Plastična? Papirna? Da, možda mogu da se otvore vrata od papira.
Ostaje mi da svima poželim srećnu 2026.godinu uz dobro zdravlje i dobro raspoloženje. Želja ostaje ista kao i prethodnih godina – budite sigurni, radite po svom planu i ne dozvolite da vas zaludi ovaj suludi svet koji nas okružuje.
Miloš Gligorijević
Improving your business since 1984.
