Lice i licemerje

92

Poražen sam kao čovek i slomljen od tuge kao otac zbog tragedija koje su se dogodile prošlog meseca kod nas u Srbiji. Svestan sam i sopstvene odgovornosti kao pripadnik društva za ovo što se dogodilo, a dogodilo se užasno, tužno i bolno. Dogodilo se nešto nepopravljivo.

Vi koji čitate kolumnu znate da u svakom broju pominjem mlade ljude, stručnjake, inženjere, studente, tinejdžere, školarce, čak i klince. Obraćam im se direktno i sa punim poštovanjem, dajem ideje, savete, trudim se da biram interesantne i afirmativne priče. Uvek želim da istaknem mlade ljude, pohvalim, ohrabrim, volim i da se zezam sa njima. To proističe iz velikog poštovanja koje imam prema mladim ljudima. Oni su unapred zaslužili da bez rezerve stanemo iza njih i damo im podršku.

Upravo tako ću nastaviti. Sa jedne strane ljubav, poverenje i podrška, a sa druge strane humor, ironija i sarkazam. Kritički, ali pozitivno. Sa još većim žarom i motivacijom nego do sada. Potonuli smo kolektivno, a sociolozi neka objasne zašto, kako i kada. Ja mogu da pričam samo o stvarima koje vidim, razumem ili osećam. Vidim da je loše, razumem u dobroj meri zašto je tako i osećam da je izlaz upravo u toj našoj deci i obrazovanju koje budu poneli u život.

Fotografija sa Logimata od protekle godine mogla je da se iskoristi i ove godine. Kao što smo pretpostavili u prošlom broju časopisa u Štutgartu nije bilo mnogo novog za videti. Štandovi na istoj poziciji i uglavnom istog formata kao prošle godine. Isti ljudi na njima pokazuju istu opremu. Ono što je nekada bilo sjajno sada deluje pomalo umorno. Ljudi izgledaju umorno, oprema i štandovi takođe. Ipak to nije sprečilo da reka ljudi dođe i prođe kroz sajam. Tu je možda i jedina promena, gužva na isključenju za sajam sa autoputa je preneta na drugu stranu parkinga pa je sada malo lakše podneti je.

Umorna impresija koju ostavlja sajam je u najvećoj meri posledica nedostatka inovacija u branši. U manjoj meri je posledica saznanja da će ova poslovna godina biti loša. Nakon nekoliko godina rasta došlo je vreme stagnacije pa je i Nemačka privreda ušla u recesiju. To će neminovno doneti promene, a znamo da se promene teško unapred prihvataju. Čak i kada su unapred jasno pozitivne promene nose neizvesnost. Usled geopolitičke mućke koja se odvija pred našim očima, špekulacija sa energijom, hranom ili informacijama ta neizvesnost prerasta u nesigurnost. Kako je priča širih razmera i obuhvata dobar deo planete, nesigurnost prerasta u globalnu nesigurnost. Na isti način i istom logikom nastaje inflacija i porast kamatnih stopa. Tako je došlo do situacije da ekonomija sama sebe ruši i gura u recesiju u ovoj godini. Ove godine niko ne investira i opšta je tišina na tržištu u celoj Evropi, iako su protekle godine svi zaradili. Nema novih projekata, rade se samo retrofiti ili modifikacije. Nema planova, čak ni manje ambicioznih.

Ovo stanje nam zvuči poznato, zar ne? Globalna ekonomija sada liči na tržište Srbije. I to kad nam je loš dan ili teška godina. Ili decenija. Koliko god da zvuči čudno ovaj scenario bi mogao da ide nama na ruku. Mi smo ti koji imaju znanje za ovakva stanja privrede i ekonomije u celini. Mi smo ti koji plivaju u nedefinisanim agregatnim oblicima kroz koje prolazi naša ekonomija. Kod nas je gubitak posla egzistencijalno pitanje dok je na zapadu gubitak posla prilika za novi početak, novu karijeru ili čak i novi život. A sada nam na ruku ide percepcija koju zapad ima o nama, a to je da umemo da se snađemo i da nađemo wayout kakve god da su okolnosti. Sličnu percepciju kao zapad o nama ima i istok, kao i susedne zemlje. Eto doživeli smo da mišljenje koje svet ima o nama jednom bude dobar i pozitivan argument.

Percepcija je jedna od najznačajnijih kognitivnih ili misaonih funkcija u psihologiji. Percepcija je zapažanje i shvatanje nečega na svoj način. Sa druge strane, predrasuda je verovanje koje prethodi rasuđivanju. Ona je sagrađena od ne-reprezentativnih uzoraka i predstavlja smetnju objektivnom rasuđivanju pri donošenju zaključaka. Tanka je linija između percepcije i predrasude. Tako tanka da se može lako okliznuti sa nje. Iako su to potpuno drugačije stvari, u životu i poslu se stalno prepliću i donose ili odnose prednost.

Moj drug Deki je imao ujaka u Njujorku i tokom 90-ih godina je više puta odlazio je kod njega da radi. Bio bi smešten kod ujaka u kući, a radio u prodavnici na Menhetnu svega 2 stanice podzemnom od kuće. Bio je tamo u septembru 2001. godine. Za vreme terorističkog napada na kule bliznakinje bio je u metrou. U trenutku udarca u drugu kulu, sa slušalicama u ušima izašao je iz metroa na ulicu svega 500 metara od kula. Video je gužvu i izbezumljene ljude kako beže, video je kule koje su bile u plamenu. Okrenuo se i počeo da trči ka kući. Kada je stigao, u dvorištu je bilo dvadesetak ljudi – ujak, ujna, braća, snaje, deca, komšije i njihova deca. Svi su gledali u njega.
Ujak je pitao: Deki, reci nam šta da radimo sada?
Deki se zbunio: Odkud ja znam. Neko od dece je rekao: Deki ti znaš, ti si iz Beograda.

Nekoliko trenutaka mu je trebalo da se sabere, a onda je krenulo komandovanje – decu i stare u podrum, natočite vodu za piće u svu ambalažu koju imamo, tehničku vodu u sve kanistere koje nađete, klinci brzo do najbliže prodavnice da se kupe konzerve i hrana koja može da traje, brzo do apoteke, zalepite prozore da ne puknu u slučaju detonacije, trebaju nam baterijske lampe, ćebad, soda bikarbona … Izrecitovao je proceduru za kriznu situaciju, toliko jasnu proceduru kojom je uspeo da umiri sve prisutne. Ti dobri Amerikanci koji su se toga dana našli u dvorištu kod ujaka i dan danas će vam reći da ih je Deki tada spasao. To naravno nije tačno, umirila ih je zapravo njihova sopstvena percepcija. Ili predrasuda, sami izaberite.

Dakle, potrebno je znanje i iskustvo za rešavanje kriznih situacija. Ili običnih situacija ili onih situacija koje se dešavaju kada se izvodi intralogistički projekat. Sada u novo nastalim okolnostima potrebna je i hrabrost. Mora da se izađe iz sigurne niše i da se krene u nepoznato. U niši je uvek toplo i bezbedno, a u nepoznatom ne znamo kako je ok ne osetimo na svojoj koži. Uglavnom je mutno i staza se ne vidi dobro. Kao i geopolitička dešavanja poslednjih godina. Rekoh da je mućka.

Kriza sa hranom?

Dejvid Bizli, bivši direktor Svetskog programa za hranu kaže da je nekoliko faktora dovelo do gladi katastrofalnih razmera i da nema nagoveštaja da bi naredna godina mogla da bude bolja. Za njega su faktori korona i kolaps privrede usled pandemije, klimatske promene, konflikti u Etiopiji i Avganistanu i na kraju rat u Ukrajini koja izvozi žitarice za 400 miliona ljudi. On dalje kaže: „Ako se ništa ne bude preduzelo, nastaće pravi pakao. Veliki broj bogatih zemalja ne pomaže Svetskom programu za hranu koliko bi mogle. Ako se ovaj trend nastavi migracije će buknuti, a ekstremisti širom sveta će zloupotrebiti situaciju”. Zvuči razumno i zvuči zabrinjavajuće ovo što g-din Bizli kaže.

Međutim, ono što nije rečeno je da je cela situacija nastala tako što je korporacijama i određenim interesnim grupama omogućeno da kontrolišu svetske tokove hrane, a posebno žitarica. Ko im je to omogućio? Države, vlade ili te iste interesne grupe. Ekstremisti koje predviđa Bizli odavno postoje,

samo se ne zovu tako. Obučeni su u odela i zovu se špekulanti, monopolisti i slično.

Na planeti Zemlji živi nešto više od 8 milijardi ljudi. Uz pretpostavku da svako od nas može da stane na prostor od 1×1 metra odnosno na 1 kvadratni metar, možemo da kažemo da je za 8 milijardi ljudi potrebno 8 milijardi kvadratnih metara, odnosno 8.000 kvadratnih kilometara. Koliki je to prostor? Površina Francuske iznosi oko 550.000 km², tako da bi sve ljude sa planete mogli da smestimo u jednu sedminu ove države. Recimo u trougao između Liona, Strazbura i Pariza. Gospodine Bizli, da li vi zaista verujete da postoji kriza sa hranom? Da resursi cele planete ne mogu da nahrane onoliko ljudi koliko stane u trougao između Liona, Strazbura i Pariza? Molim vas, da li imate kod kuće globus? Svi ljudi, sva ta obradiva zemlja na Zemlji, tehnologije i naučna dostignuća, mehanizacija, oprema, brodovi, fabrike mogu proizvesti toliko hrane da se može izvoziti i na druge planete. Za ovu tvrdnju takođe mogu da iznesem preciznu računicu, baš kao što smo računali koliko je prostora potrebno za sve zemljanine. Matematika je neprijatno jasna.

Kriza sa energijom?

Ovde su stvari mnogo jasnije. Ako se dešavanje sa hranom može nazvati špekulacijom ili mućkom, dešavanje sa energijom je prevara velikih razmera. Rusiji su uvedene sankcije na izvoz svega što bi moglo da se zamisli, od drveta iz Sibira i bicikli iz Perma do pesme Evrovizije pre neki dan. Zapadne kompanije su napustile rusko tržište, a jedan broj kompanija koje to nisu uradile na vreme bio je izložen pravoj torturi u medijima. Najgore je prošla Barilla. U anti reklami nalaze se meci u pakovanju umesto špageta.

Nafta i ugalj su pod totalnim sankcijama. Ali gas još uvek slobodno teče ispod Ukrajine i to u velikim količinama. To donosi Rusiji prihod od preko 20 milijardi eura godišnje. Istovremeno donosi i Ukrajini prihod od 2 milijarde eura godišnje za tranzit ruskog gasa ispod njene teritorije. Evropska unija, a pre svega Nemci uredno plaćaju Rusima za gas, a Rusi uredno plaćaju Ukrajincima za transfer tog gasa. Molim vas, ponovo pitam da li imate kod kuće globus? Pogledajte mrežu gasovoda na planeti, potražite one koji se ubrzano grade i neće biti potrebe da ponovo zovemo matematiku u pomoć.

Recept za napredak je u poslednjih 20 godina bio jednostavan i univerzalan. Po jedna kašika znanja, kvaliteta i efikasnosti. Sve to izmešati i peći u rerni 30 minuta na 200 stepeni. Poslužiti hladno.

Ali ovaj recept više ne funkcioniše. Danas se traži nešto drugo, nešto što ima „gustinu”. Nešto što je sve osim univerzalno. Ako primenimo zaključke iz diskusije iznad, recept za današnjicu bi mogao da izgleda ovako: u već postojeću smešu znanja, kvaliteta i efikasnosti dodati kašičicu inovacije, prstohvat iskustva i 2 decilitra hrabrosti. Sve to dobro izmešati. Na kraju smešu posuti začinom po izboru. To je začin posebnosti, pa kako ko izabere i odmeri količinu. Nema pečenja da se ne bi trošila energija.

Evo kako svoj recept u praksi sprovodi domaća kompanija Kit Commerce. Oni su trgovac u automotive sektoru, a to je u Srbiji jedna od razvijenijih branši. To je sektor u kome je oštra konkurencija, a poslednjih godina na našem tržištu su se pojavile i inostrane kompanije čime je konkurencija još više zaoštrena. Dakle, Kit tradicionalno u proleće organizuje home fair – kućni vašar. Zove se kućni zato što se održava u krugu njihove firme u Leštanima. To je jednodnevna manifestacija kroz koju prođe reka ljudi. Pored klasičnog sajamskog dela sa štandovima na kojima izlažu brendovi iz auto industrije, organizuju se razne akcije, obuke i prezentacije inovativnih rešenja, nagradne igre, karting trke, čak se može videti i bolid formule 1. Postavljeni su šatori i to oni pravi vašarski sa drvenim stolovima i klupama gde posetioci mogu da odmore i da se osveže. Klopa i piće su jednako dobri kao na vašaru, a sve je potpuno besplatno. I naravno sve je dupke puno. U centralnom delu je organizovan VIP prostor za uvažene zvanice. Tu je i velika bina koja služi za večernji program, a to je tek posebna priča. Uveče se organizuje koncert za sve goste sajma, za prijatelje, komšije, kao i za sve stanovnike Leštana. Ove godine je pevala Ceca pa sami prosudite kako je bilo do kraja.

Njihova posebnost je da se jednom porukom obrate svima, pa i sebi. Ako kućni vašar posmatramo iz ugla napretka – kupcima su se zahvalili i obećali još bolju uslugu, partnerima su poručili da neumorno rade na unapređenjima, dobavljačima da možda vrede više nego što dobijaju, državi da sigurno vrede više nego što dobijaju, domaćim kompanijama da se može uspeti, lokalnoj zajednici da su siguran i čvrst oslonac za budućnost, stranoj konkurenciji su poželeli dobrodošlicu i stavili do znanja da nemaju nameru nikuda odavde. Sebi su postavili nove ciljeve i podigli lestvicu.

 Na potpuno drugačiji način to isto postiže Interroll na globalnom nivou. Interroll je isporučilac rešenja i tehnologija u intralogistici, jedna od kompanija koja gura napred našu industriju. Oni su 2015. godine pokrenuli organizaciju po imenu Rolling on Interroll. Organizacija operativno radi unutar matične firme, a članovi su kompanije iz celog sveta koje se bave hendlovanjem materijala kroz proces proizvodnje ili distribucije.

Rolling on Interroll jednu poruku može istovremeno isporučiti na 6 kontinenata. Oni su kao velika kompanija u svoju smešu morali da dodaju više začina, a neki od njih su veoma retki danas u ekonomiji. Iskrenost, samokritičnost, radoznalost, poverenje. Na kraju su celu smešu uvili folijom dugoročnog pristupa. Zato je danas Rolling on Interroll jedinstvena organizacija koja gradi poverenje između ljudi, kompanija i biznisa. Trasing Conveyors je od samog početka član ove organizacije. Nama je ukazana čast da budemo pozvani i primljeni kada je organizacija imala samo 2 člana, po jednu firmu iz Švajcarske i Nemačke. Danas obuhvata više od 100 kompanija iz 40 zemalja sa svih kontinenata. Velika je stvar kada sebe i svoj rad možeš da uporediš sa ljudima koji rade isti posao u N. Zelandu, Argentini, Americi ili Kini. A može i puno da se nauči.

Pa gospodine Bizli, ukoliko budete želeli ja vas mogu spojiti sa ljudima iz Interrolla ili Kita. Na raspolaganju sam da vas povežem i sa drugima koji su slični njima, postoji mnogo ovakvih pozitivnih priča. Ti ljudi i te kompanije uveliko doprinose opštem boljitku stvarajući dodatnu vrednost na ispravan način.

Miloš Gligorijević Dipl. Ing.