Godina stagnacije 2023.

198

U Srbiji je uglavnom sve po starom. Trendovi se slabo prate, inovacije skoro da se ne implementiraju. Ova 2023. je godina bez ozbiljnih investicija, godina tišine. Tek po koji retrofit i to je sve. Poražavajuća je činjenica da ni jedna logistička firma u našoj zemlji nema proces koji bi mogla da ponudi globalnim igračima. Nije tako loše samo kod nas, cela Evropa je u recesiji. Došlo je do toga da je Amazon počeo da nudi svoj proces drugim kompanijama. Naše domaće kompanije čak ni u ovaj krug ne mogu da uđu koliko su nespremne. Cela jedna decenija je izgubljena.

A promene su sve brže i brže. Često se pitam da li su promene tako munjevite ili vreme brzo prolazi? Distribucija se menja u sve 4 ose. Decembarski pik koji je nekada nosio više obrta nego svih ostalih 11 meseci zajedno se produžio. To više nije pik nego pikovi koji se polako spajaju i postaju kontinualni pik. Raste povraćaj robe, raste globalno umrežavanje i to utiče da se pik produžava na celu godinu. Zaista je postalo teško da se uvide promene koje se dešavaju, a ono što uspemo da vidimo teško je da razumemo. Zatim i da integrišemo u svoj proces, da unesemo promene i implementiramo inovacije.

Trasing Conveyors pokreće Tehnološki centar za Intralogistiku. Cilj je da predstavimo inovacije i mogućnosti na direktan način u realnom procesu. Zato smo investirali u ovu ideju i upravo u oktobru ove godine organizujemo događaje sa radnim nazivom „Interaktivna Intralogistika”. Prikazaćemo platformu za transport kutija, platformu za transport paleta, horizontalno i vertikalno sortiranje, itd. Već u sledećem broju možete očekivati izveštaj sa ovih događaja.

Ispod želim da vas podsetim na teme o kojima smo pričali u oktobarskim brojevima časopisa u prethodne 3 godine.

Oktobar 2020.

GmbH versus d.o.o. / Predrasude, utisak i još po nešto…

Sekretarica: Da li vam odgovara termin za sastanak – sreda u 11h?
Ja: Odgovara, samo bih vas zamolio da pošaljete vozilo da me sačeka u Surčinu na aerodromu u 9h.
Sekretarica: Gospodine, zar vi ne dolazite iz Stalaća, ako se ne varam to je pored Kruševca?
Ja: Draga gospođo, stižem letom iz Štutgarta. Firmu ne mogu da prenesem tamo, ali sebe mogu i zato ću dan ranije otići u Štutgart.
Sekretarica: Dobro, kako god želite, čekaće vas vozilo na aerodromu u sredu u 9h. Da li mogu još nešto da učinim za vas?
Ja: Da znate da možete. Zamolio bih i prevodioca za sastanak, za nemački ili engleski jezik.
Sekretarica: Ali gospodine Gligorijeviću, vi pričate srpski, zašto je potreban prevodilac?
Ja: Prevodilac je neophodan da bi me vaši direktori bolje razumeli.
Sekretarica: Ne razumem vas, ali nema problema, obezbedićemo prevodioca.
Ja: Hvala gospođo.
Sekretarica (u sebi): Kakav čudak!

50-ih, nakon II svetskog rata, bilo je potrebno samo 10 godina da se potpuno uništena (i pokradena) zemlja uzdigne i vrati na mesto koje joj pripada. Za ostatak sveta to zvuči kao naučna fantastika, ali nemci su specifičan narod… potvrdu možete i sami videti svake subote posle podne ako pogledate utakmicu Bajerna iz Minhena.

Šta se dogodilo da mi u Srbiji toliko promenimo mišljenje o nemcima i to za manje od jedne decenije?

Ne sporeći njihov rad, trud i upornost, moguće je da odgovor leži u socijalnim promenama i kulturi koja se pojavila u čitavoj Evropi. Dogodio se Golf. Došli su Grunding televizori u boji, video rekorderi i muzički stubovi, BASF audio i video kasete. Klinci su dobili Adidas patike i Puma trenerke. Mame su dobile Niveu, domaćice Persil, muškarci Boss odela. A svi zajedno smo imali Bayer aspirin, kad zaboli glava od silnih događaja. Puno je robe išlo iz Nemačke ka Srbiji već tada, dok su u suprotnom smeru išli naši ljudi, gostujući radnici – gastarbajteri. Njih je nemačka država primala raširenih ruku znajući da će svi oni odraditi marketing za Nemačku koji nema cenu, i to potpuno besplatno, godinama, kroz generacije. I tako, utisak je napravljen, predrasuda etablirana. Čak ni bombardovanje 90-ih nije uzdrmalo naš utisak i predrasude.

GmbH vs DOO? Kako se osećate kada čujete Nemačka tehnologija ili pročitate Nemački proizvod? Da li ste već uvereni da je to dobro i kvalitetno? Nije važno koji je proizvod u pitanju – od grickalice za nokte, preko kosilice za travu, sve do automobila – ako je nemačko onda valja. Isto važi i za opremu za intralogističke projekte. Dakle, i prodavac projekta i kupac projekta znaju da je nemačko najbolje. Veća je verovatnoća da se izvuče zec iz šešira nego da se nađe argument da se pobede nemci.

Srbin iz Šumadije na putu ka nebesima naiđe na Sv. Petra. Pita ga Sv. Petar da li bi on želeo da ide u raj ili pakao. Šumadinac se zamisli i pita: „A da li može Nemačka?“.

Oktobar 2021.

Pronađi uljeza – Amazonija, Srbija, Antartik, Gobi, Sibir, Sahara.

Recept za odlazak iz zemlje, ispitan i radi bez greške: Završiš tehnološko metalurški fakultet u Beogradu kao jedan od najboljih studenta. Odeš na razgovor za posao u Vinču, a tamo ti kažu „molim izvinite za ovu poziciju tražimo muškarca“. Zatim se obratiš privatnom sektoru, tamo ti kažu da ćeš svakog dana raditi od jutra do mraka i da ćes biti stalno „znojava i umazana“. Sedneš, zamisliš se, sabereš 2 i 2 … i zapališ odavde.

Trebalo bi da svaki diplomac uz diplomu dobije i avionsku kartu u jednom smeru. Od države Srbije na poklon, iste te koja ga/ju je odškolovala free of charge, a zatim na veoma jasan način ispratila odavde.

Posle se čudimo što svet ide napred, a mi unazad. Jedna od onih koji taj svet guraju napred je Maja, inženjerka tehhologije iz Grocke, koja već 15 godina živi u Holandiji i radi u američkoj firmi gde upravlja timom od 75 inženjera različitih profila. Ona nam očigledno nije bila potrebna.

Intralogistika globalno nastavlja sa iznenađenjima. Konačno se pokrenuo i najveći igrač na planeti američki Walmart, a kad se takav gigant pokrene posledice su odmah vidljive. Prelazak na e-commerce će ih nezvanično koštati 100 milijardi dolara. Ovaj projekat je krenuo pre nekoliko godina, sada je krenula faza realizacije. Već ove godine su pustili porudžbenice u vrednosti od 15,5 milijardi dolara. Veliki igrači – sistem integratori su dobili ugovore vredne od 1,5 do 5 milijardi dolara. Projekat se odnosi samo na američko tržište i fokus će narednih nekoliko godina biti sa druge strane okeana.

Walmart je toliko veliki i svaki podatak o tome zvuči zastrašujuće. Najveći su privatni poslodavac na svetu sa 2,3 miliona zaposlenih. Imaju više od 10.000 svojih prodajnih objekata, kao i 7.500 prodajnih objekata koji su u njihovom sistemu ali pod drugim imenom. To je kompanija sa najvećim prometom na celom svetu, u 2020. godini je iznosio 555 milijardi dolara. To je više nego što ostvare Toyota i Wolksvagen zajedno. To je više nego što imaju Amazon i Apple zajedno. To je više nego što imaju Coca Cola, Pepsi, Nike, Tesla, US Steel, MasterCard, Netflix, McDonalds, Starbucks, Heinz, JohnDeer, Boeing, Oracle i Procter&Gamble – zajedno. Na granici normalnog, zar ne?

Intralogistika lokalno nastavlja da stagnira. Procesi koji su loše osmišljeni, projektovani i postavljeni. Kadrovi na pozicijama koje se bave logistikom su u najmanju ruku „slabi“. Iznova i iznova su iste priče, bez argumenata i matematike, sa malo akcije koja prati ili opravdava priču. Na geo-industrijskoj karti sveta postoje neke regije u kojima se „biznis
ne dešava“. Najčešći je razlog zato što su to pustinje ili nepristupačni predeli u kojima niko ne živi. Tako naše tržište izgleda u oku posmatrača sa strane. Nebrojano puta sam pitao strance, partnere, kupce ili dobavljače da li znaju da i živimo ovde? Jedemo, pijemo, radimo, družimo se, imamo porodice i decu, vozimo kola, trošimo sve što i oni troše.

Pre nekoliko godina na konferenciji u Barseloni gde učestvuje 100 firmi iz 50 zemalja, sam početak pozdravnog govora predsednika uprave kompanije koja je organizovala događaj išao je ovako: „Hvala svima koji su došli, a posebno mi je drago što su ovde firme i iz udaljenih krajeva sveta, zato posebno hvala kolegama koji su došli čak iz Čilea, Australije, Južne Afrike i Srbije. Od tada, u svakoj prilici volim da kažem sagovorniku iz EU da sam jutros popio espresso i pročitao novine.“

Oktobar 2022.

Konkurencijo – dobrodošla i gde si do sada !?

„Izvinite, prosuli ste mi kafu“, kažem konobaru.
„Ne, nisam vam ja prosuo, to je šanker uradio“, odgovara on.

Ova kratka diskusija je opis poslovne komunikacije ovih dana, ne samo kod nas nego u celoj Evropi. Devalvacija poslovnih običaja, kulture i komunikacije kakva dugo nije viđena. Krenulo je tako što su se produžili rokovi isporuke za komponente i sirovine. Samo po sebi to i nije veliki problem, tržište može da se privikne relativno brzo na promenu rokova isporuke. Mercedes se može sačekati nekoliko nedelja duže. Zatim je usledila nova promena i produženje rokova, pa još jedna za njom. Mercedes se može sačekati nekoliko meseci duže. Pa nova promena i došlo je do granice da se rokovi isporuke ne garantuju u momentu poručivanja.

Manji problem je što je komunikacija nekulturna i ispod svakog nivoa. Jedno izvinite bi dobro došlo da ublaži loš osećaj prosute kafe. Ali ne bi rešilo suštinu, a to je da sam dobio prosutu kafu. To je zaista i problem, nerazumevanje situacije nas neće dovesti do rešenja. Za mene kao kupca proizvoda ili usluge isto je da li je kafu prosuo konobar ili šanker. Opštim nerazumevanjem je poslovna komunikacija dovedena na nivo kafane. Veze pucaju previše lako, a ulagalo se dosta. Vidite da insistiram na saradnji, u njenu izgradnju se moralo puno uložiti, promena traži vreme, upravo ono što nam fali. Trebalo bi neko da upali alarm i da shvati da se svaka kriza završi i da bi trebalo da se radi i nakon toga. Ako se veze pokidaju, sa kim raditi?

Mi smo nerazvijeno tržište upravo zbog (ne) obrazovanja. Škola, od vrtića do fakulteta je srž obrazovanja. Škola je suština i tako bi valjalo da se odnosimo od 1. razreda. Kupim deci knjige, pribor i sveske sa srećom i ljubavlju. Napravim od toga nezaboravan dan koji se pamti. Ne idem u Lidl da kupim sveske zajedno sa sijalicama, korama za pitu i sredstvom protiv komaraca. Kutija Lacky Strike je 350 dinara i popuši se do večeras. U jednu svesku može da stane cela životna priča. Misleći da sam uštedeo hiljadu dinara, ne znajući da ću izgubiti 5 godina kasnije, i to kakvih.

Prošle subote, čekam red ispred bankomata, gužva je i čujem šta ljudi pričaju. Iza mene u redu stoje dve gospođe, jedna će drugoj u dahu „ma on je hteo kod Vuka, ali nismo mogli da nađemo tu nego kod Slavije, ali nije mu daleko, 15 minuta pešice do fakulteta, ima cimera iz Valjeva, evo bili smo sad za vikend da odnesemo neke stvari i da sredimo stan…“. Druga majka uzvraća, takođe u dahu „moj je sa bratom od strica na Konjarniku, malo je dalje ali ima 31 direktno do fakulteta, stan je mali i taman je za njih dvojicu, a nama je baš zgodno jer je blizu auto puta …“.

Prva polovina oktobra je mnogo lepa. Lepo je vreme, priroda, divne su boje. Grad koji je više provincija nego što nije, svakog oktobra dobije novu energiju i to od klinaca. I nadu. To su naši klinci iz kraja, šmekerke i šmekeri, lepi, nasmejani, hrabri. Klinci pale u Beograd, već za nekoliko dana biće potpuno novi ljudi, spremni su za to, bolji su i jači nego što smo mi bili. Majke ih ispraćaju, suza za suzom trudeći se da deca to ne vide. Očevi su u sektoru za transport i finansije. Roditelje čekaju zanimljive naredne godine, pune raznih tema i iznenađenja, prijatna su to iznenađenja, iako roditelji ne misle uvek tako (godine, godine). Deca su sada prozor u svet, svakim svojim dolaskom doneće nešto novo, prvo sopstveni izgled i stil, zatim ideju, ideal, plan, putovanje, dečka. Sve zajedno ovo je neprocenjivo, c’est la vie. To je onih 5 godina gratis.