Logistika je indikator za stanje u ekonomiji. Intralogistika je indikator za tehnološku razvijenost, inovativnost i potencijal te iste ekonomije. I tu, već na drugoj definiciji se veoma jasno vidi u čemu je naš problem, odnosno problem našeg tržišta.
Pre nego što prodiskutujemo o ovoj temi, vredi da se prokomentariše naslov. On kaže da je investitor srpska firma i da je integrator srpska firma i trebalo bi da se istakne da izvedeni projekat spada u kategoriju tehnološki naprednih rešenja. Pričamo o automatizovanoj liniji za cross-docking. Proces je projektovan kao two-touch-line, odnosno operater dodiruje kutiju svega 2 puta, kada je ubacuje na liniju i kada je preuzima na sortiranoj destinaciji. Tok materijala i tok informacija su u ovom slucaju dinamički procesi sinhronizovani u realnom vremenu. Celokupna komunikacij se obavlja softverski, odlučivanje je pre-codirano tako da je mogućnost za grešku eliminisana. Podaci se distribuiraju i obradjuju u realnom vremenu. Navedeno ukazuje da je naslov ove priče u stvari pravi Headline za intralogistiku na srpskom tržištu.
Dakle, problem našeg tržišta je duga i ne baš prijatna priča. Priča koja traje više od 30 godina. Traje od kada je kod nas stigao kapitalizam … ili bar neka čudna vrsta i neobični oblik kapitalizma. Traje od kada ja radim. Dečijim rečnikom – ja te jurim, a ti si brži od mene. Što te više jurim i pokušavam da te stignem – džaba je. Ja se sve više i više trudim, a ti si sve dalje i dalje. Subjektivno, upravo tako su se stvari dešavale, prvih godina sam jurio, trčao, vozio brže od drugih. Mislio sam da može da se uhvati taj neki “razvijeni/savremeni/napredni/zapadni” svet. Ustajao pre svih, kretao se više od svih, vozio noću i radio danju. Pisao brže, pričao brže, mislio brže. Nije vredelo. Sve to nije pomoglo da ih stignem. Nije bilo šanse, ali mi to niko nije rekao. Na sreću, to nije bio bačen trud. Pre svega zato što je taj trud vremenom postao zamajac, energija i samo je trebalo preusmeriti fokus na nešto drugo. Zatim, distanca je ostala ista. Da, tačno je da ih nisam stigao, ali nisu ni pobegli toliko da ih ne mogu videti.Još uvek se mogao uhvatiti eho koji je dolazio sa te strane.
Šta je u stvari ta distanca? Zašto je naše tržište drugačije od zapadno evropskog ili američkog tržišta? Kako je to drugačije? Pa eto tako, tako lepo – ponovo subjektivno – još malo pa ću završiti radni vek, a pismo/pošiljka/rez.deo/dokumentacija za koju mi već 32 godine govore da DHL-om stiže za jedan dan, još uvek nije stigla za taj jedan dan. Naše tržište, odnosno ceo naš svet je samo na karti udaljen od 500 km od Beča ili 1,000 km od Minhena. U realnosti to je mnogo više. U biznisu je još više. A za stvaranje dodatne vrednosti je skoro pa nepremostivo više. Kao da smo predmet zakona spojenih sudova u kome nema akcije kojom možemo da proizvedemo valjanu reakciju.
Strane kompanije koje su došle da posluju kod nas su došle sa svojim ciljem. To je legitimno i to je korisno bilo za sve nas. Posebno kada su nam dolazile tehnološki napredne kompanije. Strane kompanije su imale svoje izazove da etabliraju proces kod nas, ali to je mnogo manje od izazova koje imaju domaće kompanije. Ukoliko na stvari gledamo iz ugla teme koju obradjujemo, taj put od Beča do Beograda jeznatno kraći nego put u suprotnom smeru, od Beograda do Beča. I da nije kraći, svakako je lakši. To je auto-put, ta trakaje osvetljena i sa dobrim asfaltom, sa odmorištima. A traka u suprotnom smeru još uvek ima kaldrmu i blato … prodje i koje zaprežno vozilo kad-kad.
Svaka naša kompanija – pod naša podrazumevam da je nastala ovde i da se razvijala kao i svaka domaća firma, kockica po kockica, sa malo znanja i još manje strategije u početku – imala je iste ili slične izazove, samo u neuporedivo većem broju nego strane kompanije. Kako je domaća kompanija rasla tako su se izazovi multiplicirali. Kroz svaki korak, da ne kažem dan, shvatalo se sta znači veličina tržišta, šta znači snaga kompanije ili uredjenost i pravna sigurnost. Hendikepi su iskakali iza svakog ugla. Banke, osiguranja, država,propisi i bezbroj NE: ne-predvidivost, ne-efikasnost, ne-mogućnost,ne-sledljivost, ne-standardizovanost. Trebalo je napraviti mnogo kompromisa da bi se hendikepi savladali. A za sve to vreme, paket iz Danske poslat DHL-om i dalje nemože da stigne za 1 dan kod mene u posed.
I to se svede na zakon spojenih sudova – kada bi imali više Milšped-a, Nelt-ova ili više SportVision-a, više Henkel-a i Nestle-a, više Heineken-a, Carlsberg-a, Apatinskih pivara,Knjaz Miloš-a, Coca Cola ili Imlek-a. – em bi svima nama bilo bolje, em bi te same kompanije bile na sasvim drugom nivou nego sto su sada. Na višem nivou. Ali nemamo ih i to je na-žalost konstanta koja se neće promeniti još dugo. Tehnološki napredak otvara mogućnost da se napravi dodatna vrednost, a to je ono što nas lansira napred. To je ono što bi moglo da smanji distancu. U takvom ambijentu bi se i svaka domaća kompanija razvijala i rasla brže i sigurnije.
A svet se suzio. E-commerce ga je suzio. I mi možemo da radimo napolje i oni mogu da rade kod nas. Distanca je i dalje tu. I dalje je važna, samo je malo izgubila na značaju. Možda zato što se eho od njih bolje čuje kod nas. Tako smo u toj večnoj trci, unapred sa odredjenim hendikepom, prepušteni sami sebi i svesti, hrabrosti, znanju i dobrim
okolnostima. Zato je svaka domaća kompanija koja je uspela da skoči na viši nivo vredna da se istakne i vredna je poštovanja. Znate, jednoj brzoj pošti iz Padove je višetruko jednostavnije da investira u automatizovanu liniju i sorter visokog kapaciteta, nego što je to brzoj pošti iz Kragujevca. Sorter i ceo proces košta isto i tamo i ovde. Ista je tehnologija, ista je oprema, isti je projekat, isti hardver, softver. Sve je isto samo ništa isto nije – kako i divna pesma kaže. Naš svet i njihov svet nije isti. Naravno mislim na poslovni ambijent i tržište. Sve u vezi sa time je u njihovu korist.
Jedna od kompanija koje su tehnološki odskočile je svakako Milšped. To bi trebalo da je sasvim normalna činjenica, pa oni su logistički gigant za ceo naš region. Ali kod nas je to ipak dostignuće, a ne normalnost i standard. Milšped je odavno uvideo značaj i prednosti automatizovanih rešenja. Oni su još ranije implementirali različite inovativne tehnologije. Zapravo veći deo operacija tako i obavljaju – sa naprednim tehnologijama i cutting-edge opremom. Od Auto Store i tehnologija koje se naslanjaju na ovu, preko komplemetarnih tehnologija, pa do autonomnih robota za male pakete i replenishment. Sada su automatizovali i sve cross-docking operacije za fashion & sports. Ili za bilo koju drugu granu industrije, zato što je rešenje koje su izabrali multi funkcionalno, odnosno lako se može modifikovati u 3 dimenzije, prema potrebama.
Kako bi Arhimed rekao, dajte mi polugu i pomeriću zemlju, slična je logika – daj mi infrastrukturu i ja ću svaki sledeći proces samo ubaciti u tu istu infrastrukturu. Daj mi dobru, efikasnu, održivu, cutting-edge, fleksibilnu i robustnu infrastrukturu i pokazaću ti nove mogućnosti. Ovo počinje da miriše na dodatnu vrednost, zar ne?
Gde je tu uloga integratora? Zapravo, prava uloga je u nastavku prethodnog pasusa. Zatim mi se stavi na raspolaganje tokom celog life-cycle mog procesa – za modifikacije, upgradove, promene i poboljšanja, analitiku i podatke. Stavi mi sve svoje snage i znanje na raspolaganje i podršku – i hajde sada da vidimo koji proces ne ide glatko kroz moju
infrastrukturu? Distanca se ne smanjuje tako sto brže trčiš, već tako što dok trčiš igraš i stoni tenis sa partnerima u koje imaš poverenje. Ping-pong. Ja tebi ping ti meni pong, a oboje idemo napred. Pa ponovo, ti meni ping ja tebi pong i idemo još napred. Svaka strana daje ono sto već zna i ima i u čemu je dokazano dobra. I tako korak po korak, rutinski i jednog dana distanca počne da se smanjuje, a vreme počne da vredi više. To je znak da je put dobar i to je dodatna vrednost koja se nije mogla videti na početku.
Milšped od intralogističke-infrastrukture u koju investira dobija tuce vidljivih koristi. Tržišno je svakako najvažnije to što može da izadje pred svoje klijente sa boljom cenom od konkurencije. Odnosno da izadje sa cenom koja nije samo broj, nego ima i nekoliko dimenzija. Tačnost, sigurnost, efikasnost, pouzdanost, fleksibilnost, održivost, sledljivost i dr. bi možda bile neke od dimenzija. Dakle cena u kojoj je sam broj važan zbog dodatnih dimenzija koje pruža, a ne samo kao broj. Na prvu bi se reklo da je to moguće zato što je svoje procese ucinio efikasnijim, a samim tim i sa manje troškova. Ali nije to glavna stvar, zato što na duge staze više vrede te dodatne dimenzije koje može da ponudi svojim klijentima. To je ono što pokazuje sigurne ruke koje će te kroz svaki dogovor provesti glatko … smooth zvuči još bolje.
Zatim tu je kapacitet – svaka automatizovana linija omogućuje veći protok, a to dalje omogućuje da se prihvate novi klijenti ili da se osvoje klijenti koji nisu ranije mogli usled nedostatka tehničkog kapaciteta da se zadovolje njihovi zahtevi. Želje … to je bolja reč, zato što je dobar deo tih želja nerealan ili nepotreban. Zatim, dobro rešenje i automatizovan proces donosi fleksibilnost, a to je možda i najveća vrednost danas. Fleksibilnost u intralogistici je u stvari mogućnost da se savladaju mikro ili makro izazovi, potresi na tržištu, zakonske regulative, carinski propisi, promene u trendovima, načinu i tipu pakovanja, pucanje lanaca snabdevanja i drugo.
Jedna fotka hiljadu reči, a dobar primer vredi kao pola fotografije. Koliko vredi fleksibilnost? Recimo da pivara mora da promeni čep na boci iz bilo kog razloga – imali smo primer od pre par godina kada je zakon propisao da čep na pet boci mora da bude neodvojiv od same boce. Ta akcija košta jednu pivaru koja ima 6 linija za pet ambalažu izmedju 2 i 10 miliona eura. To je ukupan tošak koji uključuje dizajn, opremu, uskladjivanje, kao i promene u lancu snabdevanja koje moraju da se dogode zbog promene čepa. Upravo fleksibilnost omogućuje da taj iznos bude na donjoj granici.
Ako se vratimo na Milšped-ov projekat za automatizaciju cross-dockinga, ta fleksibilnost se ogleda u detaljima. Pre svega u broju izlaza, a zatim i dužini samih izlaza koji postaju akumulacija. Zatim u mogućnosti da se obrađuje više kamiona u isto vreme. A posebno dobar primer je povratna grana, odnosno sve kutije koje iz bilo kog razloga nisu sortirane na svoju destinaciju idu na povratnu granu i automatski se vraćaju u proces. To je imalo značajnog udela u ceni projekta, ali su se oni odlučili da tako dobiju dodatno na fleksibilnosti, kako sada, tako i u buduće.
Dakle, to je ono što Milšped suštinski radi – gradi kvalitetnu infrastrukturu koja mu omogućuje da ide napred. Ta infrastruktura je svakome od nas na korist i to je prava ne-materijalnadobit za celo tržište. To je zakon spojenih sudova sa početka ove priče.
