Priče za kolumnu uvek dostavljam na vreme. Pišem ih svega nekoliko dana pre štampanja časopisa zato što pored poslovnih i logističkih tema komentarišem i aktuelna dešavanja kod nas i u svetu. Zato je dobro da priča bude “sveža” i da obradjujemo teme i dogadjaje koji nam se sada dešavaju, a da retroaktivno analiziramo samu temu, ali i stavove koje smo iznosili na tu temu. To se zove automatizovani proces obrade podataka koji se odvija u našem mozgu – razmišljam, ali istovremeno analiziram sopstvene stavove, odnosno njihov kvalitet i validnost. To se odvija nesvesno i bez neke veće potrošnje energije. Jedna jabuka nadoknadi to što naš mozak radi po ovom pitanju.
Za ovaj avgustovski broj prvi put kasnim sa pričom. Evo šta se dogodilo – jedna koleginica me stalno hvali. Odgovaram joj da preteruje, ali ona ne odustaje. Pre par nedelja kaže da je komentarisala jednu priču sa mužem i da je on onako usput rekao da priče možda piše AI. Ispričam to mom sinu i obojica se pocepamo od smeha. Malac se smejao zato što zna kakvi su moji stavovi, a ja sam se smejao zato što se on slatko smejao. On to dalje ispriča svojoj sestri od strica i oboje se pocepaju od smeha. Znaju me deca dobro i oduvek mi se smeju u vezi sa novotarijama. Ja sam u porodici the old fashion one. Onaj koji bi još uvek da koristi fiksni telefon sa kablom i dvojnikom.
I tako, delom zbog njih, ali i zbog komentara odlučim da zamolim AI da mi napiše priču za ovaj broj. I samo da je potpišem na kraju. Opravdanje za ovo sam našao u tome da je Avgust the slow one, svakako najtiši mesec u godini u vezi sa poslovnim aktivnostima. Značajan broj ljudi je na odmoru, a neki od njih će priču čitati na plaži. Svi znamo da se na plaži čita laka knjiga ili lagana priča te niko neće primetiti da je pisala veštačka inteligencija.
Dobro, za početak imam odluku i samo moram da unesem neke smernice za AI. Nešto što mi je važno u svakoj priči i svakoj temi, stvari od kojih ne odstupam i stavovi koje zastupam. Namera koju imam dok pišem, zatim univerzalna namena i na kraju dugoročni cilj koji priča mora da ostvari kroz naredne godine.
I tako pošaljem veštačkoj inteligenciji 10 smernica:
- Kolumna za koju pišeš je nastala kao vizija urednika časopisa da se promovise nauka, tehnika i logistika iz jednog drugog ugla, nešto kao business casual. Dakle, kolumna nije Zakupljena već je Zaslužena trudom, radom i kontinuitetom da se promovišu te vrednosti.
- Priča bi trebalo da bude iz prvog lica, kada god to može – pričaš i pišeš ono što si video svojim očima i u čemu si učestvovao.
- Priča bi trebalo da bude kritički osvrt na posao kojim se bavimo, na naše tržište kao i na globalne dogadjaje i promene odnosno na društvo u celini.
- Priča mora da bude u skladu sa etikom. Pre svega sa ljudskom etikom, a zatim i sa poslovnom etikom.
- Gde god je moguće upotrebiti humor. Može ironija, a i sarkazam je dozvoljen.
- Ključne reči su uvek iste – znanje, poverenje, inovacija, tradicija, kvalitet, efikasnost, fleksibilnost i održivost.
- Priča bi trebalo da se pored stručne javnosti obrati i mladim generacijama, inženjerima, klincima i drugim stručnjacima, dakle mora da bude afirmativna i pozitivna
- Sve priče imaju vezu jedna sa drugom, molim da pročitaš sve prethodne kako bi mogao da shvatiš tu vezu.
- Broj karaktera je 6,000 – 7,000.
- Na kraju najvažnije – priča izlazi kao štampana verzija. Nije virtualna stvar koja se može očas posla obrisati nego ostaje zauvek zapisana. To znači da ako se napiše nešto glupo ili nekvalitetno ostaće tako zauvek.
Trebalo mu je par sekundi i evo šta je izbacio:
Alfa beta teta Eta
admiral, bukva, autonomija, selo, automobil, izazov, energija, duša, smotanko, deminutiv, ruke, četka za kosu, inovacija, krema za zuljeve, glamping, razmena, trst, protok, knjiga, uklapanje, duks, more crno, more plavo, smejanje, penjanje, bledilo, naočare, talenat, struktura, oker, palačinke, analitka, libar, dimenzije, limunada, timski, podmornica, moral, koktel, saobraćaj, pobeda, prsti, luštica, dizajn, pravda, turska, hemija, istra, jednakost, metafizika, sarajevo, konstrukcija, kolona, beograd, sandale, rešenje, bicikl, pica, meditacija, razlika, kafić, perla, linija, antika, ostrvo, deca, performanse, prelaz, dar, nota, kosa, tik, računar, glas, niš, lepeza, iskustvo, nemirno, utisak, rodjenje, krofna, kragujevac, nebo, sat, poklon, materija, ruža … i tako redom 6,000 nepovezanih karaktera.
Kao u autostoperu kroz galaksiju – tražim odgovor, čekam million godina da kompjuter obradi podatke i dobijem odgovor: 42? Okej, bar nisam čekao toliko nego je odgovor izašao odmah. Sirova snaga. Potrošnja energije. Za ovaj odgovor je posečeno nekoliko stabala negde u šumi. Besmisleno. Glupo.
Okej, šta je tu je. Iskoristiću bar naslov, iako ne znam šta je alfa i beta i ko je teta Eta? Pisati ume svako. Nije isto kao vajar recimo, ne ume svako da vaja. Ili pekar koji peče hleb i ne ume svako to da radi, kao što ne moze svako da bude auto-mehaničar. A svi umemo da pišemo, naučili smo još u osnovnoj skoli. Zašto bih se trudio i ulagao vreme u ovu priču kad mogu da je dobijem jednim klikom? Pa copy-paste. I potpis. I da ostane glupo zauvek.
Gde je razlika? Na svakoj konferenciji ili stručnom dogadjaju iz logistike mi pridje neko i pohvali priče. Nekada su to ljudi koje poznajem od ranije, a nekada su to ljudi koje uopšte ne poznajem. Uglavnom su mojih godina ili malo stariji, dakle ljudi koji su živeli u “onom vremenu” koje ja uporno poredim sa “ovim vremenom” danas. Uz to što se iskreno zahvalim, svima kažem isto odnosno onako kako zaista i mislim da je – to su samo obične priče koje mogu da prijaju čitaocu, ali nemaju književnu vrednost. Pisati ume svako, zar ne? Neki od ljudi koji me pohvale kažu da poznaju i mog oca i sa puno poštovanja upitaju za njega. To čuti je zaista lep osećaj … nekako me čini posebno ponosnim. To u isto vreme i obavezuje. Da neko u sledećoj deceniji kaže mom sinu da je poznavao njegovog oca. I divno i obavezujuće u isto vreme, a iz tih emocija izlazi nešto o čemu AI samo može da sanja. Ne može ni da sanja. Na žalost AI je još uvek na nivou fizičke sirove snage za obradu podataka. Količina energije koju troši jasno ukazuje da tu nema mnogo inteligencije, već je u pitanju sirova snaga procesora i ništa više od toga. Sve ostalo je maska i biće maska dok se ne osvoji hardver koji bi mogao da podupre procesorsku snagu i softverske mogućnosti, a za to su potrebne godine razvoja i ogromna količina novca. AI se nije mnogo pomakao od 1996.godine i šahovskog meča Deep Blue – Kasparov, samo je rasla snaga procesora. Od tada je proteklo 30 godina. Proći će još mnogo godina i potrošiće se još mnogo milijardi dolara da se dodje do prave inteligencije. Ne sumnjam da će do toga doći, a do tada ostaje prostor za zloupotrebu i to se već dešava u raznim sferama. Ili da ispadneš glup, kako god.
Da ostavimo AI na miru u sopstvenoj hibernaciji i da se vratimo na realne stvari. Kod nas na tržištu je nakon nekoliko dinamičnih godina nastupilo odredjeno zatišje. Slična situacija je u okolnim zemljama, kao i u evropskoj uniji. Evropska privreda štuca, a ona je glavni zamajac naseg regiona. To je razumljiva posledica geopolitičkih previranja i globalne neizvesnosti. Medjutim neke branše ne dodiruje globalna kriza. Sektor logistike po ko zna koji put pokazuje da je praktično neuništiv. Logistika napreduje u svim okolnostima. Ono što kod nas u Srbiji nije dobro je to što je nivo investicija i dalje nizak. A logistika mora da napreduje i svako zatišje u investicijama u suštini je izgubljeno vreme. Neophodno da se kontinualno unapredjuje proces. U intralogistici je to posebno vidljivo zato što su parametri jednostavni za prikupljanje i analizu. Velika je razlika raditi sa optimalnom tehnologijom nego onom koja nam je preostala usled različitih ograničenja.
Intralogistički centar Trasing Conveyors pomaže logističkim kompanijama da idu napred. Otvara mogućnost da se razume nivo promene, da se definiše dinamika implementacije, kao i da se izabere optimalna tehnologija za budući rad. Pored toga što se može videti uživo rad automatizovanih linija i razgovarati sa inženjerima koji projektuju procese, pruža i mogućnost da se vide promene koje bi mogle da uslede nakon automatizacije procesa. Dakle, investitor može da vidi rad automatizovanih linija za transport kutija ili paleta. Pored toga moguće je da se izvede simulacija budućeg rada na realnoj liniji i sa opremom koja će sutradan biti instalirana u njegovom pogonu. Teret koji se hendluje je teret sa kojim se barata svakodnevno – jedinični artikli za e-commerce, plastične lodne, kartonske kutije i na kraju palete. Posebno je interesantna 3D instalacija, odnosno liftovi i vertikalni sorteri za kutije i palete. Mogućnost da se automatizovanim transportom spoje spratovi, različiti nivoi na kojima je proizvodnja ili skladište je opcija koja najbolje pokazuje šta donose ovakve investicije. Ušteda vremena se najbolje vidi dok se stoji pored elevatora koji bez pauze i bez greške sortira kutije po nivoima skladišta. Kroz poredjenje sa načinom kako se sada radi može da se uvidi prostor za napredak.
Pored hardvera tu je i celokupna softverska instalacija. Može se videti elektro oprema, senzorika, a zatim i softverska integracija i komunikacija sa wms-om. Kontrola celokupnog procesa, vizualizacija, kao i prikupljanje i analiza podataka. Sve to omogućuje da se vreme potrebno za implementaciju nove tehnologije značajno skrati. Omogućuje da se sagledaju stvari koje dolaze na red nakon implementacije, a unapred su teško vidljive. Od tipa pakovanja, veličine transportne kutije, tipa, vrste i simbiologije barkoda, do softverskih aplikacija koje omogućuju komunikaciju izmedju izvršnih elemenata u deliću sekunde – sve to se može videti u Intralogističkom centru.
Poseta je naravno besplatna, dovoljno je da odvojite nekoliko sati vremena. Intralogistički centar se nalazi na auto putu Beograd-Niš, kod izlaza za Kruševac. Sa saobraćajne strane to je veliko čvorište, a sa logističke strane to je prava stanica. Nije stanica Podlugovi, nego je stanica Pojate. Mesto u kome se ulazi u pravi voz. U pravom vozu svaka naredna stanica je prava. Kao što piše u uvodniku Trasing kataloga iz 2008. godine – zauzmite mesto i zavalite se. Da zajedno ispratimo inovacije i napredak tehnike i tehnologije. Da uživamo i da usput skrojimo rešenje za vaše logističke procese. Na kraju jedna novost. Gostovao sam u podcastu Protos koji vodi gospođa Milinović. Da da znam, znam i meni zvuči čudno kada to kažem, ali zaista jesam. Pozvala me jednog dana i pitala da li hoću da budem gost u njenom podcastu. Protos podcast pokriva oblast transporta i logistike, dakle naša je i tema i branša. Organizovali smo sastanak, objasnila je da želi da se priča o intralogistici odnosno u procesima unutar proizvodnje i skladištenja. Ja sam rekao da neću i da smatram da to nije dobro rešenje. Pogledao sam neke od njenih emisija i gosti su uglavnom bili profesori sa saobraćajnog fakulteta. Profesori su stručni i posao im je da pričaju, znači da je podcast njihov teren. Ja nemam tu rutinu, nisam rešenje, a ni lik za podcast. Gospodjo ja sam onaj koji piše, a ne onaj koji priča. Da je moj podcast u pitanju ne bih sebe angažovao kao gosta.
Imajući u vidu da je tema upravo iz ekspertize kojom se bavimo ostavio sam joj na izbor i odluku da li bi trebalo da budem gost ili ne. I tako smo uradili emisiju. Imao sam tremu, ali svega par minuta pred početak. Ona i snimatelj su mi pomogli kratkim i jasnim savetima. I jedan viski sa ledom je pomogao. I mogu vam reći da je bilo super cool. Uživao sam, a vreme je proletelo. Emisiju još uvek nisam video i jedva čekam da vidim, ali unapred verujem da je solidno ispala zato što je celokupni vajb tog podcasta pozitivan i afirmativan. Koliko znam to će biti prva epizoda nove serije Protos podcasta i planirana je za oktobar 2026. godine. Eto, možda zvuči čudno – vidimo se na youtube.
