Jednom prilikom mi je inženjer iz Ball korporacije ispričao kako se kod njih odlučuje ko će isporučiti novi projekat. Kaže on: “Ti kao novi ponuđač možeš da ponudiš sve ukupno bolji projekat. Inovativno rešenje, kraći rok isporuke, bolju cenu, povoljnije održavanje i sve to ti neće doneti posao. Na kraju će decision maker reći: hm, hm, lepo, lepo, a ko nam je ovo ranije radio?” Upravo na taj način američka kompanija Ball koja postoji 200 godina vodi sa sobom po svetu integratore u koje ima poverenje. Tako rade sve velike firme. Ova definicija karakteriše celi jedan radni vek. Firma iz Srbije nema mogućnost da uđe u igru, a samo ako “igraš” možeš da napreduješ, odnosno samo kroz projekte koje odrađujemo možemo da osvajamo nova znanja i gradimo jaču poziciju.
Nakon ovog objašnjenja preostalo mi je samo da pokupim fasciklu u kojoj je bilo inovativno rešenje i veoma konkurentna ponuda, da kažem doviđenja i da odem dalje svojim putem. Kojim putem? Srpsko tržište u to vreme bilo je u povoju razvoja povijenog stanja. Malo i siromašno tržište u kome se još uvek plaćalo kompenzacijom. Tržište koje levitira izmedju socijalizma i nadolazećeg kapitalizma, bez ideje šta i kako bi trebalo raditi. Država i propisi
ne stoje iza tebe, banke ne stoje iza tebe. Društvo u celini neuspešno balansira izmedju priče o blistavoj prošlosti, očajne realnosti i nedostižne budućnosti. Molim da se setite priče iz ovog časopisa od pre nekoliko godina “GmbH Vs DOO”. To je priča u kojoj razgovaram sa sekretaricom u vezi sa sutrašnjim sastankom sa domaćom firmom u Beogradu. Tu je molim da pošalje vozilo po mene na Surčinski aerodrom i da obezbedi prevodioca za sastanak, a na njenu primedbu da ja dolazim iz Kruševca i da govorim srpski jezik (primedbe su na mestu) odgovaram – draga gospođo, vaš direktor će me više ceniti ako stignem iz Štutgarta, a bolje će razumeti ako pričamo stranim jezikom ili sa prevodiocem. To je okvirno opis odnosa sa domaćom privredom u tim godinama.
Onda su krenule strane investicije. Većina od fabrika koje su izgrađene u poslednjih 30 godina u Srbiji bila je plod stranih investicija, odnosno stranih kompanija. Postavljanje
i implementacija procesa, oprema unutar fabrike, hardver i softver, kao i integracija sa nadređenim sistemima, sve to je bilo dogovoreno pre nego što je počela gradnja same
fabrike. I to je sasvim u redu, po redosledu kako bi trebalo da se odvijaju takvi projekti. Ono što je problem za domaće firme je mesto na kome se to rešavalo. Za stranu fabriku u Srbiji nije se razgovaralo u Beogradu, N.Sadu ili tamo gde će fabrika biti, već je sve rešeno u nekom Duizburgu, Utrehtu, Štokholmu, Parmi ili Beču u zavisnosti odakle dolazi investitor. Mi smo bili zaobiđeni u svakoj varijanti. Algoritam po kome su se stvari odvijale imao je skretnicu pre nas, tako da ništa nije moglo da stigne do nas. Čak ni informacija, a da ne pričam o prilici da se takmičimo za posao. Eto takve su bile okolnosti i odnos sa stranim kompanijama.
Dakle, mi kao srpska firma imamo brdo ispred sebe. Ništa mu ne možeš. Brdo neće nestati samo od sebe, što znači da bi nešto trebalo da se preduzme. Ne možeš da ga preskočiš
ili zaobiđeš jer je brdo. Da probaš da ga udariš – neće ni znati da si probao. Da ga pozoveš na saradnju ili da kažeš “hej vidi i ja sam tu” – neće te čuti. Da se ljutiš ili vičeš na brdo – nema svrhe, samo će te boleti glava i grlo nakon toga. Sa druge strane, ako se brdo samo malo pomeri, nakašlje ili nehotice te zakači u prolazu može da te izbriše sa lica zemlje. Zaklon nemaš zato što si firma iz Srbije.
Samo saznanje da je preko puta tebe brdo je korak napred. Zatim saznanje da je ovo jedna duga borba i da bi na samom početku trebalo da se odluči da li se u nju ulazi ili ne. Duga
koliko jedan radni vek, jedna cela generacija. Vreme u kome će biti mnogo izazova i mnogo truda za uložiti. Nije prijatno, zar ne? Međutim, nije baš tako kako zvuči. Kada unapred
znaš da će borba trajati ceo radni vek tada si od nekih stvari unapred zaštićen. Krupne, strateške greške koje bi mogle da se dogode neće se dogoditi i niko i ništa te neće skrenuti sa zacrtanog puta. Energiju imaš, cilj znaš, a inspiraciju dobijaš uz put od dragih ljudi i prirode i malih pobeda. Nijedan uspeh te neće zavarati da poletiš previsoko. Uspeh daje dodatnu energiju i ništa više od toga, a kada sakupiš dovoljno uspeha onda preskočiš jedan stepenik. Ono što je još važnije, ni jedan neuspeh te neće srušiti. Već znaš da je igra duga i da će biti neuspeha, mora da ih bude. Tako se svaki udarac primi, ali se ostane na nogama i nastavi dalje.
***
I onda se dogodi čudo koje se zove Sport Vision DOO. Dogodilo se da nakon mnogo godina podređene pozicije u odnosu na inostrane ponuđače dobijemo projekat baš onako kako
to GmbH firme rade sve vreme. A dobijaju ga tako što imaju investitora koji je takodje GmbH i ima poverenje u njih. Tako je sada slučaj da DOO ima poverenje u DOO, upravo onako kako bi i trebalo da bude. Da čudo bude veće, nije u pitanju jedan projekat već dva i to u zemljama evropske unije.
Poslednjih dana Sport Vision je izbacio sjajnu inovaciju – Sneaker Point digitalizovanu verziju. Sami poručujete patike – birate model, broj, boju. Patike same dolaze iz magacina
automatizovanom linijom koja ide po plafonu i spuštaju se liftom do prodajnog pulta. Ovih dana imate sve o tome u novinama i na portalima, a možete i sami da pogledate ovu
inovaciju. Sneaker Point se nalazi u tržnom centru Galerija pa možete prošetati do tamo i pazariti patike na ovaj način.
Zato ne bih više pričao o ovoj inovaciji, nego želim da vam prenesem jedan zaključak i jedan utisak koji smo stekli kroz saradnju i komunikaciju sa ovom firmom. Način na koji oni
rade, organizacija koju grade ili su izgradili, procedure koje sprovode i “tehnologija” po kojoj razmišljaju, sve to je na nivou bilo koje multinacionalne korporacije. Ovaj zaključak
je jasan i nedvosmislen zato što imamo jak uzorak, a to je da već godinama imamo blisku saradnju i hrpu odrađenih projekata sa korporacijama kao što su Henkel, Nestle, Heineken,
Carsberg, VW, Siemens ili Coca Cola i lako nam je da napravimo poređenje.
Sport Vision je srpska firma i oni su imali svoje brdo. Ne znam kako su ga “rešili”, ali sigurno je da nije bilo jednostavno, pre svega zato što je njihovo brdo u stvari cela planina.
I oni i mi smo u istom lancu snabdevanja, mi smo u inženjerskom delu, a oni su ritejleri nekih od najpoznatijih brendova na planeti te je sigurno da su imali velike izazove. Tu dolazimo do utiska. Desetak mojih kolega iz Trasing-a je tokom prethodne godine učestvovalo na razvijanju projekata za njih. Komunicirali smo sa isto toliko ili više ljudi iz
Sport Vision-a iz Beograda i Bijeljine, iz tehnike, logistike, IT, nabavke, investicija, od direktora, preko projekt menadžera do operativaca. Svima njima je zajednička jedna
karakteristika – stalo im je. To je karakteristika koju nije bilo lako izgraditi. Zato što traži mnogo vremena i truda, baš kao sto je rečeno na prethodnoj strani. Tu može da se oseti uticaj od nekoga ko se upustio u dugačku igru i ko je uložio ogroman trud.
Dakle, eto odgovora zašto su nemačke firme jake. Da je Trasing u poslednje 3 decenije imao samo nekoliko domaćih firmi kao sto je Sport Vision, da ih pratimo u njihovom razvoju i na taj način da se i sami razvijamo, šta i gde bi mi danas bili? Možda intralogistički gigant? Ako bilo kome deluje ova pretpostavka preterana ili smešna molim da pogleda istorijat bilo kog velikog svetskog integratora. Ista je priča. Kako god, zaista ne volim špekulacije, ali verujem da pitanje iznad stoji. Na kraju, Sport Vision nam kroz saradnju daje sigurnost i za nas radi isto što je ranije uradio Novak Đoković dajući nam prepoznatljivost. Pre Noleta u svakoj evropskoj zemlji su nas gledali podozrenjem (najblaže rečeno) i shvatali sa rezervom (takođe najblaže rečeno). Nakon Noleta sve je to nestalo, jednostavno je dao prepoznatljivost svima nama iz Srbije. Njemu osim podrške ne možemo da uzvratimo konkretno, ali Sport Vision-u svakako možemo kroz tekuće projekte ili buduću saradnju.
***
Intralogistički centar je u stvari produkt višedecenijskog truda da se savlada brdo. Nije preterano da se kaže da je plod više stotina neprijatnih sastanaka na kojima je uvek nedostajao jedan argument. Taj nedostajući argument se menjao tokom vremena, a najviše u zavisnosti od toga ko je sedeo sa suprotne strane stola. Tako je falio standard, bonitet, poreklo, promet, referenca, broj zaposlenih, tehnički nedostatak, komercijalni nedostatak, kvalitet opreme, kapacitet, lokacija, nedostatak certifikata, nemogućnost ispunjavanja razno-raznih uslova tendera, nemogućnost izdavanja garancije, nemogućnost izdavanja osiguranja instalacije na traženi iznos, nedovoljno stručno znanje, nemoć da se sagleda krupnija slika, soft skils, nemogućnost da se ispune interni standardi investitora, itd. Nakon tih sastanaka jeste bio gorak ukus, ali zdravo-gorak. Gorčina je dolazila od trenutnog neuspeha, ali zdravi razum je dobio dodatnu motivaciju da se argumetni pronađu ili izgrade.
Intralogistički centar je mesto za edukaciju svih nas. Na početku smo rekli, samo ako igraš mozeš i da napreduješ. Za nas iz Trasing-a to je igraonica u kojoj pomeramo granicu sopstvenih znanja. Tu se pronalaze nova rešenja za hardver i softver, ispituje se cutting-edge oprema, tu nastaju inovacije koje kasnije prenosimo na klijente. Za naše
klijente Intralogistički centar je takodje mesto za edukaciju samo na jedan drugi način. Jednostavnost, efikasnost i iznad svega kristalna jasnoća su ono što klijenti dobijaju.
Dobijaju mogućnost da svoj proces sagledaju u realnom prikazu, dakle ne 2D ili ne 3D nego da vide i čuju rad. Skoro da može da se oseti dodatna vrednost. Dobijaju mogućnost da sami izračunaju vreme koje štede na ovakav nacin, a oni dokazano dobro umeju da to vreme pretvore u profit. Upravo je vreme ono za šta se svi ovde borimo. Intralogistički centar je projektovan da obezbedi uštedu u vremenu za svaku fazu projekta: pre-sales, engineering, project management, implementation, after-sales & life-cycle. Na primer od 5 do 10 puta se umanjuje vreme za pre-sales kod klijenata koji već imaju automatizovan proces, dok kod klijenata koji prvi put rešavaju automatizaciju u svom procesu ušteda u vremenu ide i do 25 puta! Drugim rečima, klijent umesto da luta 2 godine ne znajući šta mu zaista treba (a svi su lutali toliko ili više od toga), sada sve može da završi za 6 nedelja.
Zato je Intralogistički centar mesto za stvaranje dodatne vrednosti za sve zainteresovane strane i to na najbolji mogući i jedini održivi način – kroz znanje. To je ujedno i odgovor
kako protiv brda. Figurativno rečeno, nama je Intralogistički centar zaklon od brda, ali ne svojom veličinom nego kvalitetom i snagom. Inovacija je misaoni proces koji nastaje iz
kreativnosti koja je takođe misaoni proces. Tako je moguće da je jedna mala značka takođe zaklon od brda. I to jednako veliki zaklon kao i čitav Intralogistički centar.
Drage kolege i prijatelji i svi vi koji čitate ovu priču, ostaje mi da svima poželim srećnu 2025.godinu, uz dobro zdravlje i dobro raspoloženje. Svima nama želim sigurnost u radu i da ne dozvolimo da nas zaludi ovaj suludi svet i vreme u kome živimo. I ranije smo imali apsurde i bizarna vremena i pokazalo se da je u tim vremenima najbolje raditi po svom zacrtanom planu. Ja bih na to dodao reči jednog mudrog pisca – dva najmoćnija ratnika su vreme i strpljenje. Upravo tako, vremenom postaneš strpljiv i prestaneš da juriš vreme zato što shvatiš da vreme radi za tebe. To je valjda ta tradicija, a interes koji želiš da postigneš dostiže daleko i vremenski i prostorno i nadmašuje interes sagovornika ili suprotstavljene strane. Prevedeno na srpsko tržište – svi su došli ovde da bi nekada otišli odavde, a mi smo ovde da ostanemo ovde.
